Godine 2005. bilo je nade da je Woody Allen ponovo pronašao svoj groove sa filmom Match Point. Međutim, od tada, kao da je upao u ambis mediokriteta koji ga je većim delom 90-tih držao podalje od velikih dela. Na sreću, Match Point je počeo da izgleda kao izuzetak. Nijedan od tri filma koji je posle njega dospeo u bioskope nije bio ni blizu istog nivoa, iako je njegov poslednji pokušaj, Vicky Cristina Barcelona, otišao korak dalje u tome za razliku od prethodnika Scoop i Cassandra's Dream.

Da li naracija u filmu može da pokvari film? Verovatno ne, ali može da umanji doživljaj, i to je ono što se ovde dešava. Allen je počinio najveći greh konstatnog prekidanja priče sa verbalnom dijarejom za koju je zaslužan Christopher Evan Welch, koji zapravo ni nema glas za ovakvu stvar. Ništa nije ni ironično ni dovitljivo u vezi ovih opservacija. Polovinu vremena, on ističe ono što je očigledno, a Allen koristi ostatak vremena da nastavi sa radnjom. Jedno od osnovnih pravila snimanja filmova je "pokaži, ne pričaj". Uvođenje (i preterano korišćenje) naratora omogućava Allenu da prepravi ovo pravilo u "pričaj, ne pokazuj".

Vicky Cristina Barcelona je netipičan Allenov film. Neke od njegovih uobičajenih tema su i ovde prisutne - naročito njegova neuroza u vezi seksa i ljubavi - ali ovaj film ne nosi dovoljno Allenovih obeležja da bi se okarakterisao kao njegov rad. Tehnički, film je verovatno komedija, ali nije previše smešan niti to pokušava da bude. Film vodi manična energija koja je često karakteristična za komedije, ali nedostaju ključni udarci. Zanimljiv je to način da se uokviri jedan film, i čini da stvari izgledaju svetlije nego što bi to bile u malo ozbiljnoj interpretaciji istog materijala.

Allen voli ljubavne trouglove, i to je geometrija koju i ovde obrađuje. (Zapravo, u pitanju je kvadrat.) Vicky (Rebecca Hall) i Cristina (Scarlett Johansson) su dve Amerikanke koje letnji raspust provode u Barseloni. Vicky je tamo zbog istraživanja za svoju master tezu, a Cristina jednostavno želi da utone u atmosferu. Jedne večeri, one upoznaju slikara Juana Antonia (Javier Bardem), koji ih zove na vikend proputovanje za razgledanje, dobru hranu i seks. Cristina, koja ima divlju narav, oduševljena je idejom, ali konzervativnija Vicky se premišlja. Ona ne želi da spava sa Juanom, pogotovo što ima verenika koji je čeka u Njujorku. Posle malo ubeđivanja, obe devojke pristaju da Juanu prave društvo i, predvidljivo, obe se zaljubljuju u njega. Stvari se komplikuju kada Vickyn verenik dođe u Španiju da je iznenadi venčanjem bez pripreme, a Juanova bivša žena Maria Elena (Penelope Cruz) se ponovo pojavi u njegovom životu posle pokušaja samoubistva.

Allen i njegovi glumci kreiraju likove koji su bar interesantni, a dijalog je, iako možda ne vrhunski, bar razumno inteligentan. Glavni odnosi u filmu su dobro razvijeni, iako su međusobne tranzicije aljkave. Ako Allen ima poruku ovde, koju skoro uvek ima; to je da promenljiva priroda ljubavi osigurava da je jedina konstanta u svakoj vezi promena iste, i da nešto što neko poželi u jednom momentu ne bude isti predmet želje u sledećem. S obzirom da scenario ponekad funkcioniše kao terapija za Allena, pitamo se kakvim problemima se bavi kroz Vicky Cristinu Barcelonu.

Gluma je, većim delom, solidna. Javier Bardem je dobio Oskara 2008. za ulogu jednog od najjezivijih ubica koji su šetali planetom zemljom. Ovde, on odiše šarmom i harizmom, a opet, ne nosi vazdušnu pušku. Penelope Cruz je bomba i njena gluma odiše potisnutom (i, na momente, ne tako potisnutom) seksualnošću. Rebecca Hall, najmanje poznata od glavne glumačke ekipe (glumila je u britanskoj romantičnoj komediji Smarter for 10 zajedno sa Jamesom McAvoyem), pruža možda najdublji i najosećajniji portret. Mi razumemo u kakvoj se zamci nalazi i saosećamo s njenom situacijom. Kao Cristina, Scarlett Johansson, koja je Allenova najnovija žena izbora, samo je adekvatna. Johanssonina skorija gluma je malo zaboravila na obećanja koja smo dobili filmovima Lost in Translation i Girl with a Pearl Earring.

Vicky Cristina Barcelona je četvrti uzastopni Allenov film izvan Amerike (vratiće se u Njujork 2009.) i, ako ništa drugo, dao je njegovim filmovima manje uskogrudni osećaj. Postoje neki pozitivni kvaliteti u Vicky Cristini Barceloni, među kojima spadaju i lokacije snimanja. Allen je ovde stvorio odrasle likove, a ne karikature, ali njegov najgrešniji korak - užasna naracija - toliko je bolna, kao da je reditelj slučajno zamenio soundtrack za loš DVD komentar. Ne možemo reći da bi Vicky Cristina Barcelona bila sjajan film bez naracije, ali svakako bi bila bolja.